U knjižari sam. Sedim u plišanoj fotelji. Razmišljam o mom romanu. Vidim gospođu sa korpom za kupovinu. Unutra je šest ili sedam knjiga. Kupuje knjige. Ustajem. Ona je krupna i visoka. Hodam iza nje. Pratim je. Ona staje, pruža ruku do police, uzima knjigu, stavlja knjigu u korpu. Pogleda me. Ja gledam u nju. Pokušam da se nasmejem. Ne uspem. Gledam u zemlju. Nastavljam da gledam u zemlju. Pogledam gore na brzinu. Otišla je. Odlazim do odeljka sa poezijom. Sedim na podu. Pomislim – Ovo ide u moj roman. Izvadim hemijsku iz džepa. Zapišem ovo na ruku.
Pišem roman čija se radnja odvija u piljarnici. Zato sam u knjižari. Zato što pripovedač u mom romanu luta od piljarnice do knjižare. Ovo sad izmišljam. Zapisujem ovo. Na ruku. Pišem roman. Ja sam u njemu. U mom romanu, ja sam ja.
Pitam ljude na šalteru za informacije do kada mogu da vratim knjigu. Pitam ih obojicu, istovremeno. Ovo je za moj roman. Okrećem glavu ka obojici dok pričam. Koristim zbunjujuće rečenice. Kažem – Koja je politika povraćaja u ovoj radnji? Glas mi je slab, nečujan. Zurim u njih, beležim njihove reakcije. Jedan kaže – Izvinite? Drugi kaže – Aa. Treća osoba sa informacija ustaje iza šaltera, kao robot. Gleda u mene. Vrat mi se trza, koči. Kažem – Kada se zatvara ova radnja? Ovo je sve uvežbano. Kažem – Koje knjige Džojs Kerol Outs imate? Oni oklevaju, gledaju jedni u druge. Kažem – Nema veze. Brzo odlazim do dela sa biografijama, kleknem, zapišem sve ovo na dlan. Ispred mene je biografija Stinga. Lice mladog Stinga. I ovo zapisujem. Za roman.
U delu sa časopisima hodam naokolo kao neko ko se izgubio. Neki stranac. Dečak koji traži mamu. Odlazim do dela sa igricama. Hodam kroz rafove. Odlazim do dela sa muzikom. Odlazim do kafea. Hodam na sprat. Stojim u mestu. Razmišljam o mom romanu. Odem na drugo mesto. Stojim tu. Dobijem ideju. Odem da sednem u plišanu fotelju. Ideja je da moj narator poludi na stotoj stranici. Na strani 99 narator će biti normalan. Na strani 101 biće ozbiljno poremećen. Izvadim olovku iz džepa. Zapišem to na ruku.
Odlazim u deo sa fantastikom. Nasumično uzimam knjige. Pročitam po nekoliko prvih rečenica svake knjige. Pročitam poslednju rečenicu svake knjige. Svakoj knjizi dajem privremenu ocenu. Na skali od 1 do 100. Većina knjiga dobije ocenu oko 20. U nekoliko knjiga ne mogu da dovršim ni prvu rečenicu. Smorim se. Te knjige dobijaju ocenu 1. Osećam se dobro u glavi. Samopouzdanje mi se podiže. Pomislim – Sve ovo ide u moj roman. Dolazim do Potresnog dela zapanjujuće genijalnosti. Gledam naokolo da vidim ljude. Ne vidim nikoga. Vidim praznu plišanu fotelju. Iscepim jednu praznu stranu iz Potresnog dela zapanjujuće genijalnosti. Na praznoj strani napišem reč Srčanost. Napišem reč Morbidno. Napišem reč Nekongruentno. To su reči koje idu u moj roman.
Moram da vidim šta se desi kada neko prospe kafu po izlogu sa tvrdo ukoričenim bestselerima. Želim to u mom romanu. U kafeu kupujem kafu. Odlazim do izloga sa tvrdo ukoričenim knjigama. Nalazi se neposredno unutar ulaza. Stojim tu. Razmišljam koliko će ovo biti odlično za moj roman. Otpijem gutljaj kafe. Peče mi jezik. Stavim kafu na knjigu o Hariju Poteru. Stavljam ruke na knjigu o Hariju Poteru. Uzimam kafu. Ne mogu to da uradim. Postoje sve te nevidljive sile. Odvraćaju me od akcije. Magneti istog pola, svuda. Spuštam kafu na lice Harija Potera. Razmišljam da samo moram da kažem ko ga jebe, ko jebe Harija Potera, i da počnem da radim stvari. Razmišljam kako bi ovo mogla biti ključna odluka u mom životu ako bih samo uspeo to da uradim. Nakon što prospem kafu, pričaću sa nekim devojkama. Ući ću u njihov krug prijateja. Postaću njihov vođa. Imaćemo orgije. Ići ću okolo za vreme orgija, i oploditi svaku od njih. Imaću decu sa svakom od njih. Biće moji podanici. Svi ćemo živeti na Kvinsu. U složenim podzemnim tunelima. Dobijaće zadatke, kao u Borilačkom klubu. Moja deca će imati još dece. Ali nema veze. Podrazumeva se da su svi oni Moji Podanici. Po genetici. Živeće u mom podzemnom tunelu. Prokopaće još dublje. Skroz do Kine. Putovaće do Kineskog zida i rasploditi se sa Kinezima. Izvadim svoj papir iz Potresnog dela zapanjujuće genijalnosti. Zapišem sve ovo. Pročitam ponovo, u sebi. Pomislim – Ovo je dobro. Pomislim – Ja sam genije.
Stojim ovde i pijem kafu. Razmišljam koji naslov da dam romanu. Napišem – Ja i Moji Podanici. Napišem – Skroz do Kine. Završavam kafu. Neko mi prilazi i pogleda me u lice. Ja pogledam dole, u moje ruke, u praznu šolju kafe. Osoba kaže – Je l’ treba neka pomoć? Neki mladić. Radnik. Kažem – Ne. On nastavlja da gleda u mene. Namešta glavu tako da mi gleda u lice. Ja kažem – Dobro sam. Gledam u lice Harija Potera. Njegove naočare. Okrećem leđa radniku. Odem do dela sa turističkim vodičima. Vidim turističke vodiče za Pariz, Bahame. Stojim tu. Čekam da se radnik odmakne od ulaza. Ostajem još koji trenutak. Onda brzo prođem pored izloga sa tvrdo ukoričenim knjigama i izađem iz radnje. Napolju, sunce je žuto. Nebo je plavo. Stojim pravo. Pomislim – Imam dobru kičmu. Trotoar je beo. Pomislim – Ja pišem roman. Pomislim – Ja sam romanopisac.
Stojim na trotoaru, osećajući se superiorno naspram svih ovih drugih ljudi koji ne pišu roman. Visoki čovek prolazi pored mene. Pitam se da li on piše roman. Pomislim – Verovatno ne. Osećam se superiorno u odnosu na njega. Viši je od mene za pola metra. Ne gleda u mene. Odlazi u knjižaru, iza mene. Hodam do parkinga. Moj terenac je parkiran tu. Uđem unutra. Sednem. Držim se za volan. Podignem naslon za ruke. Pređem na zadnje sedište terenca. Kao da neko drugi vozi. Sedim tu neko vreme. Sedim tu dosta dugo. Slušam ljude na parkingu. Ljudi koji ulaze i izlaze iz knjižare. Pitam se da li će me moj roman učiniti slavnim. Pitam se da li bi trebalo da krenem na turneju sa knjigom. Gledam mladi par kako se ljubi ispred njihovog mini kombija. Ulaze u knjižaru. Pitam se koliko su romana oni napisali jedno drugom. Pomislim – Verovatno nula. Počinje da pada mrak. Zurim u ljude napolju. Pratim ih očima. Pitam se koliko njih piše romane, ako iko uopšte piše. Gledam kako gospođa mazi svog sina po glavi kao psa. Sin se sagne, pobegne. Gledam čoveka kako trči preko parkinga. Njegovi prijatelji koji su iza mu se keze. Smeju se. Ulaze u knjižaru. Podignem noge na sedište. Sednem u čučanj. Ispred mene su sedišta za vozača i suvozača. Okrećem se, gledam u zadnji deo terenca. Napolju je mrak. Upaljena su svetla na parkingu. Penjem se preko zadnjeg sedišta, do gepeka. Sedim tu. Tiho je. Zurim u pozadinu zadnjeg sedišta. Slušam kako se iza mene približavaju kola. Osećam se skriveno. Slušam kola napolju. Vrata se otvaraju, zatvaraju. Čujem glasove. Muškarac i žena. Muškarac kaže – Večeras ćemo na krovu, stavićemo dušek gore. Žena se smeje. Ona kaže – U komšijskom dvorištu, na njihovom pragu, stavićemo dušek tamo. Smeju se. Onda je ponovo tiho. Mrak je. Pomislim – Niko ne zna da ja sedim ovde u gepeku. Legnem. Savijem noge. Osećam se sitno. Zurim u mrak u gepeku. Pomislim – Ovo ide u moj roman.
//////////////PDF//////////////////////////////////
PONI 